Kaže mi juče moj drug Selča u šali, dok smo sedeli u DNK – u. Ja, on, Šaponja i Pera. Kaže, kad za jedno trideset godina se bude pravila manifestacija najveća u Banatu, u tvoju čast i u tvoju slavu, koja će govoriti o tvom delu, kaže, ja bih voleo da ja govorim na tom skupu. O, pa to me baš raduje. Ti k`o ona baba koja ima blizu devedeset, a posluživa je komšija od pedeset i ona kaže, o pile moje, svi su mi pomrli, šta ću ja kad ti umreš? Ko će me onda posluživati? Za Pericu mi je Sele rekao da će on biti ne znam gde, da će on već se upokojiti ili šta će biti, ne mogu... Moram vratiti film da vidim, ali je vrlo simpatična ideja i naravno, šala je na mestu. Videćemo sad šta se i kako se može uraditi dalje. Prijalo mi je da budem malo sa prijateljima. Nažalost, nisam imao više knjiga, ostavio sam onima kojima treba da ostavim. Žao mi je... Zaista nisam imao. Poneo sam svega deset komada. Nisam dao Borisu. I Viktor mi je tražio, pa ću videti sad šta i kako. Ostavio sam Voji, ostavio sam Sajiću, Staniću i tako... Tako da, Perica je bio baš iznenađen kad je video koliko ne mogu da hodam i koliko mi je grč od vetra i od vazdušnog pritiska i od hladnoće učinio da zaista ne mogu da hodam, a kako sam vremenom se malo privikao na vazduh i kako sam saturaciju popravio, onda je sve bilo malo bolje. U novom časopisu Misao ide prvi deo iz Zavere romana, objavljuju, što mislim da je jako dobro, to za dvadesetak dana kažu treba da izađe. To će još biti svojevrsna najava romana. Tako da verujem da će biti okej.
