Na terasi sam, prija mi. S jedne strane Žuća, mačak iz komšiluka, a sa druge
strane Silvija dejstvuje tu stalno, estetizira, pravi kako je lepše, a ja evo sedim na
Dan pobede, Silvija, daj mi taj moj... To što... Piće to... Doktorka mi je preporučila
ono piće bebi, pa ja to pijem, a inače, imamo mačka tu koji... Šic! Mačka koji evo
tu se nešto folira i pokušava da nam se nametne. Možeš ti to i zatvoriti, Silvija, ova
vrata, da ti ne ulaze... Da joj ne ulaze muve u atrijum, a ja sad evo ovde čuju se
vrapci, vrapčići, negde su se zavukli pod terasu. Vrapčići. Kad sam bio mali onda
smo vadili vrapčija gnjizda i oni su obično bili, ta gnjizda su vrapčija bila obično
ispod streje zavučena tu negde kod rogova i tu su se vrapci zaglavljivali. A imali
smo i laste. Laste su bile isto ovde kod streje i tu oko štale, oko štalskih vrata.
Laste su uvek se vraćale u svoja stara gnjizda. Eto, to je lepo. Inače, danas je Dan
pobede i evo ja osećam, čim sam ovde, i čim sam bez trenerke, papuča i donjeg
dela, nekako osećam kao svoju pobedu. Prija mi da sedim napolju. Malo mi je
vazduh jači i malo se oseća to moje disanje neobično, ali uzgred budi rečeno, kad
se dobro namestim, onda može i da funkcioniše drugačije. Znači, mogu da to
nosim. Naravno, Silvija me je danas u više navrata fotkala, zato što želim da vidim
svoj odraz drugačijim nego što jeste. I da vidim šta mi se to dešava i da vidim kako
je to i na koji način funkcioniše moje telo. Nisam siguran u celu ovu priču. Mačak,
skloni se, pozdraviću te sad, mačak. Pozdraviću te sa palicom. Pozdraviću te kao
Lav Tolstoj što je pozdravljao decu koja su mu se vrzmala oko nogu. Šic! Ali neće
on, naravno, on sedi tu, on je naviknut, on čeka Nikolu, jer Nikola ga hrani, a
Nikola ga i mazi, al ga isto i džanga, zavrće mu rep i onda ovaj jauče, ali ćuti,
Nikoli ćuti, Nikoli sve ćuti, tako da... Podne subotnje... Evo, cvrkuće vrabac jedan i
svi oni vrapci iz mog detinjstva koji su se sakrivali po šupama su mi sad u glavi.
Zaista su neobični i gugutke. Gugutke su tu, čuju se i baš ih volim i odgovaraju mi.
I u mojim tekstovima ih mnogo spominjem. Valjda je to jedan od zvukova koje
sam, kad izađem iz kancelarije, slušao, a sve sa pažnjom i lepotom koju su mi
gugutke, dok vrguču, donosile. Da... Svega tu ima. Jutros sam ponovo iščitavao
neke stranice iz romana i vidim da je on ne samo dobar, nego i mnogo bolji od
onog kakvu mu ja važnost pridajem. Desi mi se nekad da iznenadim i samog sebe.
Jer jednostavno, tekstovi budu, prođu... Oni su proizvodi mog iracionalnog, izađu,
iskažu se i onda zaboravim. Jednostavno zaboravim i tek docnije, kad slučajno
nađem i naiđem na njih, vidim da oni su bolji i kvalitetniji i vredniji od onog
koliku sam im ja važnost pridavao. Spremam jednu knjigu rukopisa koja nosi naziv
Dnevnik pisca i to su ovi diktati. Diktati utisaka, diktati stanja, diktati obrisa duše
dok sedim pred kućom i razgovaram sam sa sobom u nedostatku pravog društva sa
kojim bih komunicirao. Neko bi u šali rekao da dobro je to kad pričaš sam sa
sobom, bar ti se niko ne protivureči, onda si tu najpametniji, najlepši, najzgodniji,
najumniji i tako dalje i tako dalje... Naravno, danas sam sav u nekom humornom
fazonu. Sklon sam da se šalim, da se zezam, da izmišljam kojekakve kerefeke.
Evo, vidiš, izraz – kerefeke. Reč kerefeke. Da... Sve su to asocijacije, kerefeke...
Za rečnik, moj rečnik miloševačkog kerefeke. Prija mi sok, a iskašljavam pomalo,
to je dobro, to je dobro. Tako bolest ume da čoveka potkači i da ga potčini sebi.
Bože, molim ti se... Da... Pričam sam sa sobom. U Piščevom dnevniku, a imam i
sliku, dokaz da sedim na terasi i sedim i govorim. Govorim, govorim Piščev
dnevnik.
DNEVNIK PISCA Na terasi sam, prija mi
