Ovo nije scena iz Hičkokovih filmova, ovo je popodne u centralnom parku Novog
Miloševa. Ovde je vrlo živo. Ima puno ptica, različitih i park je prepun zvukova.
Čudno je to koliko dinamike u parku. Ovde hladovina. Prija mi da sednem i trebam
naći načina kako da nosim stolicu u auto i sto i da sednem ovde u hlad, jer ovamo
mi je komplikovano, a ovde je malo bolje. Očigledno da ovi zvuci čine da se
osećamo drugačije. Mislio sam da možda odemo do Lovačkog, ali mi je to
komplikovano. Tamo je drugi svet. Omladina. Tamo se sprema hrana, što je jako
dobro. Objekat sam po sebi je bio atraktivan pre pola veka. Mnogo toga se
dešavalo u prošlosti u tom objektu, a sad je opet proizvodnja hrane, roštilj, pomalo
ljudi sede i tako... Gaču ptice, evo dovikuju se iz ptičijeg solitera. Dobacuju jedni
drugima. Šta reći? U parku smo, s jedne strane stadion, kao nedovršena investicija,
sa druge Omladinski dom kao nedovršena investicija, preko puta budući Dom
kulture kao nedovršena investicija, poslednjih trideset i više godina. Šteta... Ovo
selo je bilo mnogo lepo. Pre pola veka bilo je puno, a sad je tužno, neuredno,
aljkavo, Bože kako je to strašno. Kako je to strašno...
– Jesi to ti, Milana?
– Jesam.
– Šta radiš?
– Evo, Momir me zvao da mu donesem punjač.
– Gde je on?
–U kafiću, radi.
– U kom kafiću radi?
– U Sunrise.
– To je tu kod, ovaj, kod Ksenije?
– Kod Ksenije, da, da, da...
– Ne znam da radi tu.
– Da, pa zaposlio se tu, ne znam kad, pre par meseci. I sada tu radi, pokvario je
njegov punjač, pa me je zvao da mu donesem.
– Pa, dobro. Evo, ja i Silvija sedimo, ja snimam ptice i tako...
– Je l` idete na skup popovima?
– Pa, ne znam da l` ću ići, nije me niko ni zvao.
– Nije?
– Znaju da imam problema, verovatno neću, mislim nisam siguran da ću ići. Oćete
vi ići?
– Baka će ići, Momir će ići, Milan, Branko, Boban, Dragan i Dejan i baka hoće da
i ja idem, pa možda i ja budem išla.
– Pa, idi.
– I eto...
– Baš me raduje.
– Šta kažete?
– Baš me raduje, pa ne znam ja možda neću ići, ali ću evo, ako bude dočekati ako
budu dolazili, pošto verovatno će Dragan navratiti da me vidi, a i Branko i Milan.
Tako da nije problem.
– Ma, da. Nećete ništa propustiti.
– Pa, dobro, eto, šta da radimo?
– Ma, da...
– Eto, da...
– Ništa, idem.
– Idi, drago mi je da te vidim, ništa, drži se.
– I meni!
– Ajde, tu smo.
Eto, ovo je bio kratki raport iz centralnog parka Novog Miloševa. Sad mi je malo
bolje, sad mogu da krenem dalje.
