Tempo koji sam nametnuo sebi prethodnih dana bio je jači nego što moje telo
može da nosi. Frekvencija, saturacija je bila promenljiva i to je činilo da imam
usporeno razmišljanje i promišljanje koje me je nerviralo, a ono je prouzrokovalo
moje, tako da kažem, moj neki bes i ljutnju i to kako na samog sebe, tako i na
svoju okolinu, a u stvari nema razloga za bes i nema razloga za ljutnju. Treba samo
slušati šta govori telo, a telo govori: Radovane, uspori, Radovane, uspori, polako,
diši. Duboko diši, pravi velike izdisaje i otvori i oslobodi pluća da mogu da prime
što više kiseonika kako bi mozak mogao što bolje da radi. Eto, to je u kratkim
crtama moje viđenje stvari, baš kad ono što sam primio inekcije koje su mi
pomogle da malo ojačam i osnažim telo koje je isto tako vrlo slabo. Dakle, raditi
polako i smireno. Sve će se stići, duga veka, što bi rekao naš narod. Duga veka, ja
ponavljam taj narodni nauk i shvatam ga kao nešto što mi je od Boga dato. Inače,
ja ne smem ništa planirati na duže, jer sve što planiram na duže stvara mi neku
vrstu ushićenja i razmišljanja o tom, a onda ujedno i postoji onaj stalni strah da li
će telo moći da odgovori tome zahtevu. Dakle, bez planova, dan za dan i na taj
način biti smiren, prizeman i jedna je stvar, šta bi ja i koliko hteo da uradim, a
druga je stvar koje su moje moći, a moje moći nisu velike, ali ako se u kontinuitetu
radi, iz dana u dan, i ako se na neki način odredi samo jedan smer kojim će se ići,
mislim da onda, ako se nadovezuje korak na korak, mislim da će put moći da se
prevaljuje i više i bolje, a da nemamo to uzrujanje koje mi ne donosi ništa dobro.
Nemir koji proizvodi ta neka sama zadatost da određena tema treba da se prevlada.
Dakle, polako, bez nekih većih nemira, strpljivo, korak po korak, pa potom
iskorak. Korak, korak, iskorak. Tako mora. Inače, jutros mi je palo na pamet da ne
moram izlaziti napolje iz sobe. Da mogu biti i na prozoru. Na otvorenom prozoru i
diktirati. Ovo je jako dobar način da se glasno razmišlja i da uvedem svoj um u
prilagodljivost svome i moći svoga tela. Da. Nisam bio spreman. Pokušao sam
ranije, ali stalno sam mislio da može više, a u stvari može onoliko koliko može i
ubrzanje u koje sam ušao mora da se polako spusti. I da se smiri. Ono što mi se
dešava poslednjih dana svakako je još jedan na mom, hoću da verujem, budućem,
dugom putu, svakako još jedan trenutak kad se mora biti strpljiv i kad moram biti
prilagodljiv. Juče popodne sam sedeo pred kućom sa komšijom Slobodanom i onda
mi je rekao da je došla je Ankica Ritarova i rekla je da časti, jer joj je Đurđevdan
`78. značio venčanje sa njenim pokojnim suprugom Acom koji je, evo, više od
dvadeset godina kako je preminuo. I, naravno, Slobodan je rekao da je on bio u toj
svadbi buklijaš i da se kao buklijaš opio i to baš mnogo, eto, vidiš, to nisam znao.
Pričao mi je o svom putovanju za Zrenjanin gde čita knjige koje su zajedno sa
novinama Blic slale izdavačke kuće dok je još radio kao trgovac. Zanimljivo je,
da... Kaže, nešto ga hvata, a u stvari ima on valjda dva bajpasa i dogovorili smo se
da, kad izađem na sokak, da ga cimnem, pa da dođe da sedimo. On je jedan od
retkih koje pamtim od kad znam za sebe. Mi smo poslednjih, Vlahovići,
poslednjih, pa može se reći i sto sedamdeset godina, ovde. U ovoj kući, na ovom
mestu, a njegova porodica se doselila 1960. A ja sam se rodio 1958., tako da on
kaže da sam u mom kraju ja najstariji. Dakle, ja sam rođen `58. Živi. A svi ostali su
se doselili u ovaj komšiluk ili su ostali drugi, mlađi. Recini, Klupulovi su se
doselili `76., kaže Jovanka, Ankica se udala `78., Firšini su se doselili `75.,
Belovljevi su se doselili krajem `60 – ih da bi Ratko Berbakov i Sasini se doselili
negde u `60- im godinama. Ne... Tako krajem `60 – ih. `70. Oni se doseljuju Seleta
Persinog inače ima on i nadimak, čak ga ja stavljam i u romane moje i posebno
sam ga stavio u roman Ljuba. Tako da, Komadera. Sele Komadera. Da, on je imao
sinove Tomu Komaderu i Mitu Komaderu. Mita Komadera je bio mašinvođa. Ima
sina Veselina, žena mu se zvala Marija i ona je iz Vilova rodom i moj pokojni otac
Draga je išao u Vilovo sa Mitom da prosi Mariju koja je bila Bačkulja, što je za nas
bilo onako, Banaćane, posebno interesantno. Imala je simpatičan glas i volela je da
karmini usta, što baš i nije bila neka velika praksa ovde kod nas, ali nije ni da nije.
Ja se sećam da je moja majka imala karmin crveni i da je mazala usta. Imala je i
neku grožđanu mast kad sam ja bio mali, pa se onda mazala. Od jednog smo otišli
na drugo, a to drugo znači da se spuštam u svet stvarni i vraćam se u detinjstvo, u
vreme kad sam kao mali trčkarao sokakom i sećam se spominjao sam, kad me je
Leksandar Purkara udario ciglom u glavu, kad me je Braca Peruz udario sekirom u
glavu, kad smo pravili na starim pijacama, na starim pijacama smo pravili kućicu
na drvetu na jednoj, na jednom velikom platanu tamo uz Planinkinu i Cvetaninu
kuću. Inače, u `60 – im godinama na bunaru sam se posekao, zapravo, došli su nam
gosti. Deda Boško i baba Ivanka iz Novog Bečeja i sa njima je došla njihova
komšinica Mica Ševićeva, sa čijim mužem Jocom je moj otac bio vojnik na
Kraljevom bregu i onda me je Draga poslao Idi, natoči ladne vode na bunar Mici. I
ja sam u mojoj vrednoći da otrčim, da brzo donesem, se na bunaru spetljao i sa tim
staklenim bokalom, razbio sam bokal i pao, udario se, razbio i isekao prste. Krv je
liptala i kad su videle, žene su se uplašile i otac je brzo izveo konje iz štale, stavio
je glavnik i mene je stavio zajedno sa njim na konja i u galopu je odjurio da me
odnese u ambulantu. A ja nisam razmišljao o mom bolu, već o tome kako
galopiram u očevom naručju prema ambulanti koja je bila u Beodri.
