Ako je prva knjiga „Triptiha o novozenitistima“ bila baza, onaj trenutak kada putnik
proverava da li je poneo sve potrepštine za polazak, druga knjiga „Triptiha...“ je nadogradnja,
onaj deo kada se namernik susreće sa prvim izazovima druma, napornim usponima i
nezgodnim spustovima, kada pomisao na početak iščili u pluskvamperfekat, a samo se
potencijali i futuri naziru. Ili to možda nije tako sa ovom knjigom Radovana Vlahovića?
Hajde da vidimo koliko smo odmakli od prvog susreta sa novozenitistima i šta smo u
međuvremenu saznali.
Druga knjiga „Triptiha o novozenitistima“ nosi samoobjašnjavajući podnaslov „Draga
Saveta“ i to nam je jasno iz početnih redova knjige. Lena, važna književna junakinja iz prve
knjige, u epistolarnoj formi izlaže svoja razmišljanja i traži savete – a čini se i kao da pre
svega želi sebe da sluša – od svoje (fiktivne?) prijateljice Savete. Dobar deo početka knjige
posvećen je Leninim razmišljanjima, a to povlači i pitanje – zašto? Ako se vratimo na prvu
knjigu „Triptiha...“ setićemo se da je metafikcijski junak Radovan Vlahović odlučio da se
posveti svojim književnim junacima. Ovoga puta on to čini prema svojim književnim
junakinjama. Lena dobija ulogu glasnogovornice. (O tome više reči na kraju.) Preko početnih
Leninih pisama, Vlahović se okreće animi u svojom književnim delima. Kroz njenu lirsko-
narativnu ispovest – pretočenu ponekad u tok svesti – spoznajemo njenu sudbonosnu ulogu
među novozenitistima, i ono što je čini differentia specifica u toj družini. Lenine reči su
kritika ne samo njenog vremena: kroz slobodu izražavanja i iznošenje ideje o ženama kojima
je dostupna viša svest, njene reči imaju težinu ozbiljnog preispitivanja uloge žene u tadašnjem
socijalističko-patrijarhalnom društvu, ali i kao oštra polemika sa frojdovskim psihonalitičkim
aparatom. U tom svetlu ne čudi što je Vlahović odabrao da postavi temelje svoje knjige na
Leni, njenoj figuri i na ženskom principu. Ona je „Samo za ludake“ (po Heseu) Vlahovićeve
knjige.
Reči se gomilaju, metafore se ređaju, građa se transkribuje u rukopis i koliko se u
prvom delu naslućivala žanrovska odrednica ove knjige, toliko se drugim delom ona gubi. Jer,
više puta naglašavajući da on sabira rukopise svojih poznanika-prethodnika, Radovan
Vlahović u jednom trenutku kaže da vidi krajnju formu ovog „spisanija“, ovog „romana
materijala“. Upravo zato i tako treba tretirati ovaj rukopis u nastajanju, roman u nestajanju –
ne kao građu za roman, već kao sveopšte ukrštanje fine i konfuzne materije reči, glasova i
ideja od koje se književnost sastoji. Mogućno je da se u nekom ćorsokaku krije i prava istina,
ali ta istina trenutno leži prekrivena rečenicama koje se preklapaju od jednog književnog
junaka do drugog da bi se, naposletku, otrkilo da je to možda rekao neko treći, dok ga je
četvrti zamišljao. Zapleteno, istina, ali to je zato što Vlahović od svoga čitaoca ne traži da
knjizi priđe kao uobrazilji mašte u jednom preseku trenutka, već traži od njega istu
posvećenost kojoj je i sam prilazio pišući knjige; „...ipak treba se pozabaviti svim vremenima,
draga moja Saveta, sve treba ispitati i u sve uvući svoju dušu“, napisaće Lena u jednom
momentu. Uvući svoju dušu, to je vrednosni minimum koji se postavlja čitaocu koji teži ka
otkriću ove knjige.
Primetna je i pojava novih likova, novih saradnika zajedničke istrage pisca i čitaoca.
Pored postojećih, uvedeni su i epizodni likovi iz krušedolskog perioda, ali i direktni svedoci
novozenitista. Tu najpre mislimo na Fakira i njegovu uzbudljivu životnu filosofiju. Međutim,
koliko god on, kao i mnogi drugi, bio zanimljiv, i njegove priče su nepouzdane, nepotpune,
ostavljaju zrnce sumnje. Falične. Zatim otac Petar i čitav mikrokosmos oko njegovog lika.
Naposletku, Marko Kraljević, policajac. Iako njihova pojava ne pomera radnju/istragu o
novozenitistima, oni imaju ulogu književnog katalizatora, povezivanje udaljenih tokova,
spajanje nespojivog i naseljavanja univerzuma ove knjige. (Ne bi bila neodgovorna tvrdnja da
su knjige Radovana Vlahovića neki od najnaseljenijih svetova u srpskoj književnosti.)
Tokom čitave knjige Vlahović ostavlja belege krajputaše. Međutim, koliko se on, i
mi, čitaoci, zajedno s njim, zaista odmičemo od početne tačke našeg čitanja? Šta smo novo
saznali? Šta možemo da očekujemo? Teško je dati konkretan odgovor na ovo pitanje jer
metafora pred nama nije iscrpila sva svoja značenja; putovanje na koje smo pošli ima
zamućen horizont. U poslednjoj sceni knjige redaktor rukopisa Radovan Vlahović otkriva
„Dnevnik novozenitista“, zajedničku knjigu novozenitista Leninom rukom ispisan, koji je sve
vreme stajao prad njim. Time se ovo poglavlje čitanja zaokružuje i Lenina uloga spone
između svih ljudi i vremena fundamentalizuje. Ali se i sada naš fokus okreće rečima samih
novozenitista. Šta je njihova zaostavština i koje su njihove poslednje reči – možda nikad ni
nećemo saznati.............
Viktor Škorić
